Bicikli su fenomenalna stvar. Pomažu nam da se lakše probijemo kroz neverovatne gužve u saobraćaju i brže stignemo na odredište. Dobri su da aktiviramo naše telo i da se više krećemo. Da budemo napolju na vazduhu i u prirodi. Lakše se zaustavljamo, i to više puta na više mesta - prava stvar za kurire (donesi, glovo, wolt). Omogućavaju nam neverovano lako i besplatno parkiranje. I obični bicikli su odlični, ali vam električni bicikli pomažu kada nemate dovoljno snage. Pomažu vam da se manje znojite, da pređete mnogo više kilometara i da savladate velike uspone. Neobično su atraktivni jer sa njima dobijate osećaj moći da možete da savladate nešto što vam je do skoro bilo nezamislivo. Tako da ujedno deluju i na vaše samopouzdanje. Ne plaćate registraciju, a potrošnja struje je minimalna. Izlaskom iz svog auta i prelaskom na električni bicikl smanjićete potrošnju goriva i izduvne gasove, čime ćete manje zagađivati okolinu, a uz to lakše i brže stići na odredište.
Sve je više električnih bicikala i sve više različitih modela. Teško je odabrati pravi koji odgovara vašim potrebama. Evo nekoliko stvari na koje morate da obratite pažnju.
Generalno postoje 3 rešenja za motor na biciklu.
•Motor je u prednjem točku
•Motor je u zadnjem točku •Motor je u sredini kod pedala
Motori u prednjem točku su obično od 250W i pomažu pri obrtanju pedala, nisu previše jaki i zato se mogu koristiti na ravnom putu i na manjim uzbrdicama. Postoji kit za ugradnju sa motorom u točku, baterijom i kontrolerom pa možete od vašeg starog bicikla da napravite električni. Cene polovnih se kreću od 250 do 500€
Motori u zadnjem točkuse razlikuju po snazi i ima ih od 250W, 500W, 1000W pa do čak 3000W. 3000W je izuzetno jako čak i za skutere, pa tako ovi bicikli mogu da se penju uzbrdo čak i uz planinu, i da idu izuzetno brzo. Prednost motora u zadnjem točku je što takvi bicikli mogu da se voze i samo sa gasom, bez okretanja pedala, kao kada vozite skuter. Ovi motori ne utiču na prenos, niti vi vašim okretanjem utičete na motor. Izuzetno su brzi, ali morate da znate dobro da upravljate sa njima. Ono što sa snagom motora ide je i potrošnja. Pa tako snažniji motori zahtevaju snažnije baterije, koje su onda veće, teže i skuplje. Pa tako ovi bicikli sa ovakvim motorom prelaze mnogo manje kilometara sa jednim punjenjem nego recimo bicikli sa motorom kod pedala. Takođe postoje kit-ovi za ugradnju sa motorom u točku, baterijom i kontrolerom pa možete od vašeg starog klasičnog bicikla napraviti električni. Ovi motori su dugotrajni ali ima raznih prozvođača koji obično nisu navedeni pa tako niste 100% sigurni u performanse. Cene polovnih se kreću od 800 do 1200€. Novih zavisno od modela i jačine motora idu do 2000€ pa i više.
Motori u sredini kod pedala su se pokazali kao najbolji i najracionalniji. Imaju gradacije po snazi pa možete izabrati gradski, za brda ili čak snažne motore za planinsku vožnju. Kod njih morate da okrećete pedale ali vam motor pomaže da vam bude mnogo lakše. Obično ima 3 ili 4 nivoa asistencije (pomaganja). Ne možete ih voziti bez okretanja pedala, osim ako ne idete nizbrdo. S obzirom da su ovi motori kod pedala, menjač i prenos utiče i na kretanje bicikla isto kao i kad vozite bicikl bez motora. Kada prebacite u niži prenos njemu je lakše, pa tako i troši manje energije. Skoro svi ovi motori su od 250W, ali su ipak vrlo snažni a uz to su i vrlo štedljivi. Najbolji proizvođači su Yamaha, Brose (Specialized koristi njihove), Bosch, Shimano... Oni su napravili gradacije pa tako imate modele za grad (Active), za brda (Performance) i za planine (Performance CX), kao i kargo modele za kurirske službe. Razlikuju se po snazi to jest po obrtnom momentu Nm - što veći to je jači motor. Dobra stvar je što su oni odlično optimizovani i prelaze preko 100km sa jednim punjenjem baterije. Obično imaju ograničenu asistenciju na brzine do 25Km/h. Razni proizvođači ugrađuju ove motore u svoje bicikle pa ih možete izabrati. Ne postoji kit za ugradnju tako da morate kupiti ovakav gotov bicikl. Cene polovnih se kreću od 900 do 2000€. Novi idu od 2500€ pa do 5000€.
Postoji nekoliko pitanja koja morate rešiti pre kupovine:
• Za koju vrstu puta vam je potreban bicikl? - Da li je to ravnica ili imate brdašca? - Možda imate velika brda i veće uspone (planinski)? Pogledajte vožnju u planinskim uslovima:
- Možda vam treba sa jačim motorom u zadnjem točku koji se vozi na gas bez okretanja pedala (da se odmorite)? •Bitna vam je autonomija baterije, to jest koliko ćete kilometara obično prelaziti dnevno? Na osnovu toga birate jačinu baterije? Bosch je napravio odličan kalkulator kretanja i potrošnje baterije što možete pogledati ovde>>> •Naravno bitna je i cena, to jest koliko para imate? •Da li kupujete nov ili polovan e-bicikl?
Ono što vam je sigurno, ne možete bicikl sa slabim motorom voziti pri velikom usponu, pa ako nemate dovoljno para ne treba ga ni kupovati već sačekajte da skupite još para za bicikl sa jačim motorom ili možda da kupite polovan za onoliko para koliko imate. Ako pak imate dovoljno para onda je najbolje uzeti najjači motor i poznate marke proizvođača. Tu su vam performanse zagarantovane i takve su kakve ih je proizvođač naveo. Obično su odličnog dizajna, kompaktni, aerodinamični, sa baterijom ugrađenom u ram bicikla i motorom koji je elegantno spojen sa pedalama.
Toplo vam preporučujem kupite električni bicikl i vozite ga, uživaćete u tome.
Šetali mi juče Knezom i primetim novu radnju sa Apple Machintosh računarima. U njoj ima svih najnovijih modela ali i… kao u muzeju cela jedna velika polica sa starim modelima. Uđem u radnju i vidim sedi gazda tamo u dnu, a ono moj prijatelj i bivši kolega iz Application Apple Centra.
Krenuo je da mi pokazuje one stare Apple Machintosh računare i nekako je počela da mi navire nostalgija pa sam se setio svih moji prvih “mašina”– kompjutera, na kojima sam radio na samom počektu mog posla.
Idemo redom.
U Application Apple Centru (u Sava Centru) - sam išao na obuku (1990.) i sve što sam tada naučio naučio sam na ovom računaru:
1.Apple Macintosh IIci (se pojavio 1989. godine).
CPU: Motorola MC68030
CPU Speed: 25 MHz
Data Bus Width: 32-bit
RAM slots: 8
Maximum RAM: 128 MB
I bio je baš ovakav sa A4 ekranom koji je stajao uspravno (i dan danas je to čudo). A bilo je odlično jer sam učio da crtam i da radim prelom strane a onda je i sasvim logično da to bude A4. Naravno ekran je bio crno beli. Imao je baš ovakav miš sa jednim tasterom. Nije bilo greške samo jedan klik ili dvoklik. Nema klik levo i klik desno. Taj miš je tada bio čudo.
Program ikoje sam tada učio i u kojima sam radio bili su:
FreeHand 2.1, QuarkXPress 3 i Photoshop 1.0.
2.Posle sam počeo da radim u štampariji Mehanograf koja je imala ovaj računar: Apple Macintosh LC koji je imao monitor od 12”. Rezolucija ekrana je bila nestvarna 640x400px kao na najlošijem mobilnom telefonu. Ali se ipak radilo i tada nam se činilo da je fenomenalna.
CPU: Motorola MC68020
CPU Speed: 16 MHz
VRAM: 256 kB (upgradable to 512 kB)
3.Iz štamparije prešao da radim u Application Apple Centru i uglavnom radio na Apple Macintosh IIfx koji je bio vrh u to vreme.
CPU: Motorola MC68030
CPU Speed: 40 MHz
ROM: 512 kB
RAM Type: 64 pin SIMM
RAM slots: 8
Maximum RAM: 128 MB
Imali smo recimo 20” crno beli monitor. Normalno imali smo palete sa bojama ali smo morali da zamišljamo boje. Recimo u paleti definišeš crvenu i ona bude neka siva ali nju koristiš svuda gde treba da bude crvena i gde će biti crvena u štampi. Šta ti je moć imaginacije!
A ovaj Apple Macintosh Classic je imala naša sekretarica ali i mnogi drugi. Jer je to bio praktično prvi PC - kućni računar. Imao je ekran dimenzije samo 9” kao sada ovi veći tableti.
CPU Speed: 8 MHz
Onboard RAM: 1 MB
RAM slots: 2, Maximum RAM: 4 MB
Monitor: 9" built-in
Max Resolution: 1 bit 512x342
Hard Drive: 40 MB
Manje više hardver je bio smešan. Ali Operativni sistem zvan jednostavno “System”1.0 je praktično napravljen 1984, ali sa ozbiljnijim prepravkama da kažemo 1986. je dobio svoj pravi oblik. To je verzija 3.0. System i bio je pravo čudo i prava revolucija.
Prozori, folderi, fajlovi, kanta za đubre sve kao što će Microsoft da napravi u Windows-u 95.
Ja sam počeo da radim 1990. na Sistemu 6.0.5
Ono što je fascinantno za tadašnje vreme - Externi SCSI diskovi. Jednostavno bio je SCSI kabal i mogao si da ga povežeš sa kompjuterom i čak da dodaš još neki SCSI uređaj ili još jedan disk. Pa tako redom. Čudo neviđeno. Malo ljudi i danas ima externe diskove a zamislite pre 25 godina.
I tako, bilo je ludo vreme. Bili smo pravi pioniri u radu na “superkompjuterima” u neobičnim novim softverima (FreeHand, Photoshop...) i koristeći sve to u grafičkom dizajnu.
Pita mene komšija ajde da potpišeš još ti i još dvoje komšije pa da postavimo „našeg“ ležećeg policajca u našoj ulici. Ja kažem nisam to ni znao da to tako ide. Potpiše par komšija i dobiješ „svojeg policajca“. Rekao sam da mi ne pada napamet. Čak ako treba ću potpisati peticiju da se ne postavi. Ionako ih ima previše.
I onda mu ispričam. Dok odvezem ćetku na odbojku (a ima samo 5km) moram da pređem preko 7 ležećih policajaca. Naravno i još istih 7 kada se vratim a to je 14 ležećih policajaca za 10min. Eeeejjjj 14 ležećih policajaca! A da ne pričam kada subotom pre odbojke moram da je odvezem u muzičku školu. Tamo ih ima još 10. Tako da za sat vremena peđem preko 24 ležeća policajca. A to nije ipak ceo dan.
Sad mi je jasno zašto ljudi imaju loše nesigurne automobile (naročito prednji trap) jer moraš da pređeš preko gomile ležećih policajaca. Znači zbog tih ležećih policajaca razvališ prednji trap (jer uglavnom ležeći policajci nisu dobro napravljeni), amortizere koji se non stop cimaju gore dole, potrošiš gume kočeći, potrošiš gorivo jer moraš ponovo da daš gas, zagadiš okolinu (naročito tu gde je policajac, pa se deca ako ih ima tu, zbog kojih je kao i postavljen, poguše u izduvnim gasovima), pa se poveća buka i ko zna šta još. Totalno NE EKOLOŠKI. A zamislite koliko još košta da se naprave ti policajci, stave znakovi (odakle pare)... Što je još interesantnije najviše ih ima u malim uskum uličicama gde se inače ne ide brzo. Mislio sam da su krivi pravi saobraćajni policajci (u neku ruku i jesu jer većinu su oni sami smislili gde treba da postave) ali najgore je što samo potpiše par komšija zahteve i eto ti ležeći.
Ako ste mislili da je ovo najgore i nije. Ima još gore a to je da su uglavnom ti ležeći policajci neadekvatno napravljeni. Naročito oni betonski.
Ovi su opasni! Stanite!
To su pravili i odobrili nestručni, neinteligentni, nemoralni ljudi. Jer piše ograničenje 30 ili čak 40km a preko njih ne može da se pređe ni sa 7km. Nego moraš da staneš i polako pređeš sa brzinom od 5km na sat. Ja bih sve te koji su to napravili i odobrili takve ležeće naterao da pređu sa svojim automobilo brzinom od 40km/h. I to više puta. Baš bih voleo da vidim šta bi ostalo od njihovih automobila. Bila bi to zanimljiva kaskaderska atrakcija za sve.
Ovde ih ima 6 na samo 50m.
I zamislite ne idu svi ljudi istim putem svaki dan. Šta ako dođu gosti koji prvi put idu tim putem vide znak 40km oni smanje na 40 i pređu preko ležećeg koji je napravljen za 5km na čas. Takvih ima mnogo i na mnogim mestima. Recimo 4 su u Braće Jerković kod OS škole Đura Daničić (ulica Meštrovićeva).
Jedan specifično veliki i nebulozno napravljen je u Kumodražu kada krenete ka Avali (pazite se ovoga tu bukvalno morate sa stanete)...
Ovi su jedini ispravni (gumeni sa dozvoljenom visinom)
Kada odete u inostranstvo naročto kolima onda primetite nešto čudno da ne kočite non stop i se ne cimate se gore dole kao kada prelazite preko gomile ležećih policajaca. Da tamo NE POSTOJE ležeći policajci. Ili ako ih ima ima ih vrlo malo.
Možemo da se „hvalimo“ još jednom atrakcijom u Srbiji „zemlji ležećih policajaca“.
VAŽNO! Kako voziti preko ležećeg policajca.
Nikako ne smete kočiti pred ležećim policajcem. Jer to vam je čista fizika. Ako kočite masa automobila zbog inercije je prenešena na prednje točkove i tako doživljavate najveći udar na naročito vaš prednji trap. Najbolje je prikočiti mnogo ranije i onda tik ispred ležećeg policajca dodate malo gasa. Tako će auto malo “poskočiti” i doživećete mnogo lakši prelazak, a vaš prednji trap će trajati mnogo duže. Ovo nije baš lako za mnoge vozače. Zato bar savet da usporite ranije i idete konstantnom brzinom i to je bolje nego da kočite. Naravno ima onih velikih za koje ne pomaže ništa osim da stanete i pređete vrlo polako.
Kada sam bio mali (1977) gledao sam naučno fantastičnu seriju koja se zvala Budućnosti 1999 (original Space 1999). Zanimalo me je sve to, kao letenje na mesec, svemirski brodovi, svemirska odela, kompjuteri sa mnogo lampica... prava dečačka maštanja.
Pogledajte introhttp://www.youtube.com/watch?v=8WZW4groJro U seriji se govori o prvoj bazi na mesecu, i svemirski brodovi koji redovno putuju od zemlje i nazad. Sve mi se činilo užasno daleko. Hej čak 1999. da li ću doživeti taj trenutak? Ali svidela mi se ideja da ćemo moći da putujemo na Mesec. Međutim evo je 2014. Nema ni naznake da bi mogli d a napravimo bazu na Mesecu a kamo li da tamo idemo jednom nedeljno.
Naučna fantastika je suviše napredna. U mnogim delima naučne fantastike je detaljno opisano kako ćemo živeti, šta ćemo raditi, kako će izgledati ta naša budućnost. I definitivno naučnici streme tome što SF romani opisuju. Verovatno je samo pitanje vremena kada će se to i desiti. Ali definitivno ide sve sporije nego što možemo da zamislimo, ili što bi možda želeli.
Meni nekako nikada nije bilo teško da zamislim šta će biti u skorijoj budućnosti (narednih 20-30god). Tako ima ljudi koji su i danas fascinirani mobilnim telefonom. Ali ja se sećam kako sam još kao klinac pre nekih 30god imao toki-voki. Nisam imao para sam da ga kupim pa smo kupili ja i moj drugar po pola. On jednu slušalicu ja drugu. Živeo je par zgrada od mene ali smo mogli da se čujemo kad poželimo. Dobro ne baš tako morali smo da dogovorimo neko vreme. Jer tada nije bilo baterija na punjenje pa bi bilo mnogo da ga držimo non stop uključenim. Ali sasvim mi je bilo jasno da ćemo uskoro imati telefon u džepu. Čak sam se pitao zašto to nema već sada kada je princip jednostavan i već funkcioniše.
1997. sam kupio moj prvi mobilni (Ericsson GA318). I to ne da bi zadovoljio dečačko maštanje, već mi je trebao zbog tadašnjeg posla. Kartica (SIM) sa brojem je koštala 1750 maraka, a sam telefon oko 1500 maraka.
Prvi u Srbiji sam kupio digitalni fotoaparat. Fotoaparat je bio Kodak DC120. Imao je 1,2 MP i 3x zoom. Izgledao je kao neki dvogled. Prilično je bio masivan i imao je mali ekran od 1,5“. Kupio sam ga takođe zbog posla jer sam tada imao sajt bgclubbing.co.yu pa sam slikao dešavanja u kafićima, klubovima i diskotekama. Aparat je koštao 2500 maraka. Što bi sada bilo negde kao 5000 Eura. Vrlo brzo sam shvatio da će svi klasični aprati sa filmom biti ubrzo zamnjeni.
Mada mi to niko nije tada verovao. Do nekle su bili i u pravu. Jer su rekli da je poenta da napraviš sliku i da je gledaš u ruci. Tada nije bilo dovoljno kompjutera i niko nije ni pomišljao da bi fotografije gledao na ekranu (to je bezveze). A sada su fotoaparati digitalni, mobilni telefoni sa fotoaparatima, ogromni ekrani i na mobilnom (5“) i na kompjuterima (27“). Rezolucije idu i preko 18MP. A da ne kažem da ima profesionalnih koji slikaju sa 36MP i više.
Tako recimo automobili. Realno automobili se nisu mnogo promenili. Postali su udobniji, sigurniji, jednostavniji za korišćenje (sa puno elektronike) ali suštinski se nije mnogo promenilo. Naročito u ovom našem sekvencionalnom saobraćaju. To znači idemo jedan za drugim, pa imamo semafor... Kada sam išao na posao kompjuter u autu mi je napisao da sam išao prosečnom brzinom od 28km/h. Iako sam imao pravce bez semafora i gužve, gde sam išao mnogo brže. Sa svim semaforima i stajanjima u gužvi prava prosečna brzina u gradu retko pređe 28km/h. Proverite kolikom vi prosečnom brzinom idete po gradu? Pa tako ako sada uzmete Fiću iz 1966 i najnovijeg BMW-a sa klimom, ABS-om, gomilom elektronike i superudobnim sedištima koja greju i pokreću se u svim pravcima, od tačke A do tačke B (s obzirom na gradsku gužvu) stižu u približno isto vreme.
I taj stari fića može da ide 100km/h ali ipak ide prosečnom brzinom od 28km/h. U jenoj knjizi o budućnosti u narednih 100g kaže da će automobili i vozovi početi da lebde iznad zemlje. Neće biti trenja i ići će se mnogo brže. Ali i dalje neće moći da lebde bilo gde iznad zemlje, već samo iznad specijalnih magnetnih puteva. I dalje će biti sekvencionalni (jedan po jedan - ili po 3,4 trke). Ja mislim da dok automobili ne polete ništa suštinski se neće promeniti (nema ograničenja puteva). Osim dizajna, brzine i udobnosti.
Tako mi i sada ova 2014. Izgleda kao "totalna budućnost". Mislim samo po cifri godine (onako kako izgleda). Ono što je nočekivano je da su mobilni postali pametniji od vas (smart phone). Da su LCD tv postali veliki – 42“ je sasvim normalna veličia a povećavaju se još (preko 50“). Da kupujemo preko Interneta, da imamo Google Earth…
Sve u svemu budućnost dolazi. Za neke brzo za neke suviše sporo. Menja se dosta i napreduje u medicini, tehnologiji materijala, smanjenju i ubrzanju kompjutera… Internet je mnogo promenio i ubrzao stvari i mnoge stvari postavio lako dostupnima celom svetu.
Šta je za vas neočekivano ostvareno do ove 2014? I šta ste očekivali a još se nije desilo?
Skoro sam pročitao knjigu koja me je oduševila. Zove se Paradoks izbora od Barija Švarca.
Nekako se poklopilo da sam imao ista razmišljanja još pre
nego što sam je pročitao pa mi se veoma svidelo da sam bio u mnogome u pravu
ali sam saznao i mnogo, mnogo više.
Priča ide tako što je pisac knjige otišao posle duže
vremena u radnju da kupi farmerke. Klasične najobičnije farmerke. Kada je došao
u radnju susreo se sa nemogućim. Prodavačica ga je pitala: „Hoćete svetliji ili
tamniji teksas, hoćete deblji ili tanji, hoćete uže ili šire, hoćete sa
elastinom ili bez, hoćete... Čovek je jednostavno odustao jer više nije bio
siguran šta hoće. Hteo je samo obične klasične farmerke.
Ja se sećam kada sam bio klinac kako me mama pošalje po
jogurt mleko i hleb. I ja odem i kupim jogurt, mleko i hleb! Znate, tada je
bila jedna vrsta jogurta (Tetrapak onako kao piramida – vidi sliku). Bilo je
jedno mleko ni ne znam koliko je masti imalo (al je bilo baš dobro). I jedna
vrsta hleba.
Danas ako pošalješ klinca da ti to isto kupi biće zbunjen kada dođe i vidi 15
vrsta jogurta.
A kamo li ako odete u supermarket i hoćete da kupite recimo Kornfleks kojih ima
ih 50 vrsta. Da ne kažem da ako hoćete da kupite auto imate izbor između 200
različitih...
Tako Bari Švarc kaže: Kada ljudi nemaju izbor, život je
skoro nepodnošljiv. Kako se broj raspoloživih mogućnosti povećava kao što je to
slučaj u našoj potrošačkoj kulturi, autonomija, kontrola i oslobađanje koje
raznolikost nosi sa sobom moćni su i pozitivni. Ali, kako broj opcija nastavlja
da raste, negativni aspekti se množe dok ne dođe do prezasićenja. U tom
trenutku, izbor više ne oslobađa, već
onesposobljava. Čak se može reći i da tiraniše.
Nabrojaću neke bitne stavke iz knjige:
Sećanja iz prošlosti i oćekivanja za budućnost su ta koja
vladaju našim izborima.
Gubici bole više nego
što dobici zadovoljavaju.
Deo negativne strane izbora u izobilju jeste da svaka nova opcija proširuje listu
kompromisa, a kompromis ima
psihološke posledice. Neophodnost pravljenja kompromisa menja način na koji
doživljavamo odluke s kojima se suočavamo, a što je još važnije, ona utiče na
nivo zadovoljstva odlukama koje na kraju donesemo.
Jedan od
“troškova”bilo koje opcije,
uključuje i propuštanje mogućnosti koje bi omogućile druge opcije koje nismo
odabrali. Ovo nazivamo “oportunentnim troškovima”.
Stoga su istraživači zaključili da primoranost da se suoče sa kopromisom u donošenju
odluka čini ljude nesrećnim i neodlučnim. Šta onda ljudi rade ako sve
odluke podrazumevaju kompromis, a ljudi oklevaju da ih naprave? Jedna opcija
jeste odložiti ili izbeći odluku. Konfikt navodi ljude da izbegavaju odluke čak
i kada je ulog trivijalan.
Tokom najvećeg dela ljudske istorije, ljudi nisu bili
Zaista suočeni sa mnoštvom izbora i oportunitetnim troškovima. Umesto pitanja “Da
li treba da izaberem A, B, C. . .”, ljudi su postavljali pitanje “Da li da uzmem ili da ne uzmem?”
Gorak ukus kajanja odvlači nas od zadovoljstva, bez
obzira na to da li je to kajanje opravdano ili ne.
Hedonistička
adaptacija na zadovoljstvo - Doživljaj koji prvi put pojačava našu “hedonističku”
temperaturu ili “temperaturu” za dovoljstva za recimo 20 stepeni, može je sledeći
put pojačati za samo 15 stepeni, posle toga za 10, i na kraju je ne mora uopšte
pojačati.
Ljudska bića, rekao je Scitovsky, žele da dožive
zadovoljstvo. A kada konzumiraju oni doživljavaju zadovoljstvo sve dok su
stvari koje konzumiraju nove. Ali kako se ljudi adaptiraju i kako novo više
nije novo udobnost počinje da menja zadovoljstvo.
Što više napora
uložimo u odluku, to više stvari očekujemo od ulaganja. Adaptacija predstavlja
mučenje ako se odluka pokaže lošom investicijom.
Kada donosimo odluke, treba da razmišljamo o svakoj od
opcija, i o tome šta će sa njima biti ne samo sutra već mesecima ili čak
godinama kasnije. Uračunavanje adaptacije u proces donošenja odluka može
učiniti razlike koje izgledaju velike mnogo manjima u trenutku izbora.
Pitanje “Da li je
bilo dobro ili loše?” manje je važno od “Koliko je bilo dobro ili loše?”
Ljudi
uspostavljaju standarde zadovoljstva na osnovu procene četri praznine:
1.praznine
između onoga što neko ima i želi
2.praznine
između onoga što neko ima i misli da imaju i drugi
3.praznine
između onoga što neko ima i onog što je imao u prošosti
4.praznina
između onoga sto neko ima i onoga što očekuje.
Prevelika količina izbora će vas gurnuti u posmatranje
onoga što drugi rade. Ali, što se više bavite poređenjem, to je verovatnije da
će ono uticati na vas, a smer takvih uticaja obično je negativan.
Dobijamo ono što kažemo da želimo, a onda uviđamo da nas
ono što želimo ne zadovoljava u meri u kojoj to očekujemo. Okruženi smo
modernim uređajima koji nam štede vreme, a čini nam se da nikad nemamo dovoljno
vremena. Slobodni smo da samostalno osmišljavamo svoj život, ali ne znamo tačno
kakav to život želimo.
Saveti:
-Držite se onoga što uvek kupujete ukoliko niste
potpuno nezadovoljni time.
-Izazov je da zapamtimo da nov muzički uređaj,
luksuzan auto i kuća na tri sprata ne mogu stalno pružati isto za dovoljstvo
kao kada ih prvi put doživimo.
-Ne obracaćajte toliko pažnju na to kako ide
drugima. Fokusirajte se na ono što vas čini srećnim i što daje značaj vašem
životu.
-Izbor unutar ograničenja, sloboda unutar
granica, je ono što nam pruža mnoštvo divnih mogućnosti.
Ovde su samo nabacane neke zanimljive ideje i
istraživanja iz knjige. Ali najbolje je da pročitate knjigu jer je sve detaljnije
opisano čak sa puno praktičnih primera (kako biramo) koji nam se dešavaju svaki
dan u običnom životu (kao što je izbor restorana, izbor filma, izbor
automobila…). E da, ima i puno stvari gde možete da vidite kako nam nameću šta da izaberemo
(marketing).
